ponedeljak , novembar 20 2017
Download http://bigtheme.net/joomla Free Templates Joomla! 3

Србија у доба Немањића

Српска историја исписана у време Немањића, је део наше историје која нас је учинила делом европске и светске историје и цивилизације, писмености, уметности, културе и духовности.

Немањићка Србија је утврђивала државне границе али исто тако и утемељивала духовни развој народа. Немањићи су у интересу државе као владари у државном интересу склапали савезништва са околним земљама.

Српска Православна црква је у њихово доба представљала цркву преко које је народ склопио савез са Богом, она је била центар просветитељства, развоја културе и уметности.

Зато је могао деспот Стефан Лазаревић, да користећи то нагомилано богатство духа, припреми народ и државу за дуге векове ропства, те је, иако вазал, остао упамћен као владар највеће личне жртве „за опште добро“ у српској повести. Показала се, на нашем примеру, сва исправност богословске мисли о кратком и по последицама катастрофалном трајању државе без божијег благослова.

Српска историја тога доба може се гледати кроз животе једног, или више владара, историју градитељства и фрескописа, књижевности, законодавства, обичаја, брачних веза и дворских сплетки, преврата, ратова, узрока и последица. Она је европска и светска, јер се у Србији Немањића, преко Србије Немањића, кроз њу и њих, током више од два века одвијају бурни догађаји који су из темеља изменили слику Европе и тадашњег света и чије деловање осећамо и данас.

Српска историја епохе Немањића је и библијска. Она је настала из мрака претходне епохе, релативно слабо познатог, мрака који покушавају да осветле разне, дијаметрално супротстављене тврдње и теорије, да би почела да се ствара тек од Стефана Немање каснијег Симеона Мироточивог. Уздизала се до царства и земаљске империје, када је, како богослови кажу, напустила основни смисао свога постојања и лагано, али неповратно потонула у страшну вишевековну таму Ада. И не може васкрснути сама од себе, као што сама од себе није ни настала.

Световни почеци династије везују се за Стефана Немању, а рођење духом Србија и Немањићи добијају тек са Немањиним сином, Растком. Он је, схвативши, осетивши и доживевши значај хришћанске цркве, у овом случају православне, све учинио и успео да створи и самосталну цпкву и тиме утре пут народу и држави кроз све време трајања. Као што је већ неки умни српски калуђер рекао: „Немања је Саву родио у времену, али је Сава Немању родио у вечности, као духовни отац“. И не само његов. шта је ако не библијска димензија чињеница да захуктали крсташи заузимају неосвојиви Цариград, разбијају најмоћнију државу тадашњег света – Бизантију, а да мајушну Србију, са њеним градовима који тешко да би се тако могли назвати ни не оштећују.

Стварање Српске православне цркве омогућило је опстанак и трајање и створило предуслове за васкрс државе и народа. Невероватно велика градитељска активност у подизању велелепних и монументалних манастира и мноштва храмова, као и канонизација готово свих владара из куће Немањића, снажна улога цркве, довела је, током времена, до благотворне симбиозе историје, религије и мита, симбиозе која је омогућила да се опстане и симбиозе која је створила услове за обнову и препород. Али, ништа тако упечатљиво не даје Србији тога доба библијску димензију колико опредељење за Царство небеско. То опредељење, то свесно жртвовање овоземаљског живота, та жртва са смислом, јер је омогућила трајање народу и нацији и створила све битне предуслове за васкрс државе, најдрагоценији је бисер целе епохе и свих доцнијих у националној историји.

Само је унутрашња снага Српске цркве могла да све ово обједини и да сав народ христолико обликује у тешким условима турског ропства, али и данашњег атеистичког материјализма, оличеном у девизи: „Све, сада, мени“.

Епоха Немањића има и митску димензију, која јој даје благотворни, лирски, животни смисао. Држава, династија, црква и народ настајали су у условима у којима је логично било да до тога не дође. Између два велика световна царства – Бизантије и Угарске, уз стално уплитање Бурара, Млечана, Татара, Турака, крсташа, затим између два духовна царства – католичког и православног, уз присуство и упорне покушаје рушења од стране богумила и муслимана. Њена митска димензија огледа се нарочито у народној поезији, у издаји Бука Бранковића, који би данас своје ставове вероватно износио на следећи начин: „Не треба да ратујемо са целим светом, Турци су наши традиционални савезници, наш пут су азијске интеграције“, итд., и херојству Краљевића Марка, који би данас вероватно морао да се скрива од потерница неког међународног суда. И издаја Бука Бранковића и херојство Марка Краљевића су митови, али шта бисмо ми били без тих митова.

И на крају: Немањићи су модерни владари, а Србија њиховог доба од једне заостале, боље рећи пусте земље, стасава у једну од најмодернијих држава. Сваки од њих је модеран, дела у складу са садашњим временом, потпуно ослоњен на властиту традицију, која је византијска и православно хришћанска.

Међутим, у новом добу, које започиње Карађорђем, није било неких изузетно важних елемената, темељних поставки, које су чиниле суштину немањићке Србије. Континуитет је, свакако, један од најбитнијих. Јер: У новом добу убијен је сваки други (и то непаран) владар, од Карађорђа до данас, смењивали су се Карађорђевићи и Обреновићи, Петровићи, монархисти и републиканци, правиле се, време је показало, погубне државне интеграције, прихватале се по нацију убиствене идеологије, гинуло се и кад је требало, али и чешће кад није. Савезништва и победе су нас у новом добу коштале више од свих до тада претрпљених пораза и довеле нас на сам руб националног и биолошког опстанка. У епохи Немањића тога нема, изузев у једном случају, а када се он десио, краткотрајни узлет брзо је наследио дефинитиван крај.

 

следећа

проверите такође и

Стефан Немања – монах Симеон

Стефан Немања побожан и дубоко одан православљу, завршава живот као монах Симеон. Зашавши у девету …