Download http://bigtheme.net/joomla Free Templates Joomla! 3
Home » Вести » Друштво » Заменик председника Уставног суда др Илић: Пред најездом ријалити „вредности“ закон је немоћан!

Заменик председника Уставног суда др Илић: Пред најездом ријалити „вредности“ закон је немоћан!

goran-p-ilic_-orden_-1-696x525

У времену медијских манипулација, свеопште сатанизације државних институција, нико није поштеђен, па чак ни оне институције које су стубови државе. Армија правника, судство и тужилаштво налазе се на стубу срама. Монтирани процеси, потплаћени и политички манипулисани извршни органи, намештаљке и још сијасет најгорих сумњи, синоним су у народу за ове институције. Да ли је то баш тако, и како се неке грешке могу исправити, сматрали смо да треба питати праву особу.

 

14805472_1415495258479373_49380450_n

Одговоре на ова питања добили смо од  проф. др Горана П. Илића. Горан П. Илић је редовни професор на Правном факултету у Београду, судија и заменик председника Уставног суда; одликован је Орденом реда Академских палми у рангу витеза од стране министра за национално образовање Републике Француске за допринос у развоју француско-српске сарадње. Аутор je више стручних радова, и неко је ко не само да може ове одговоре дати, већ и непосредно решавати оно што се појави као проблем.

  • У НВО ЦЕПРИС успели сте да на једном месту сакупите судије, адвокате и професоре. Веома је необично да једна организација садржи готово све најважније, условно речено, гране правничке професије (приметно је одсуство јавних тужилаца). Шта је циљ вашег окупљања?

– Центар за правосудна истраживања (ЦЕПРИС) је настао као одговор на потребу да се код нас формира једно удружење грађана сачињено пре свега од угледних правника практичара и теоретичара, који би својим заједничким наступом, а пре свега знањем и искуством које поседују у својим професијама допринели остварењу стандарда правне државе. Уређење државе у складу са основним правним начелима као што су: уставност, правна сигурност, једнакост грађана пред законом и томе слично, насушна су потреба грађана који живе у Републици Србији, па би ЦЕПРИС у складу са својим програмским документима требало да помогне да се ти циљеви и остваре.

  • Један од највећих проблема у Србији је спорост судова. Од новог Закона о заштити права на суђење у разумном року се много очекивало, али сада се чују замерке да је закон скројен да би заштитио не грађане, већ државу и додатно јој купио време. Из Стразбура су нам стигле и прве замерке због праксе наших судова око досуђивања накнаде. Kако до бржих суђења, и колико се на томе радило са судовима и судијама уопште?

– У праву сте. Један од великих, ако не и основних проблема нашег правосуђа јесу поступци који предуго трају. Предуго трајање поступка директно доводи у питању правну сигурност у једној држави, другим речима ствара неповерење код грађана у „способност“ надлежних правосудних институција да реше спорове који настају било између појединаца, или између појединца и државе. Реч је о системском проблему који се не може решити доношењем само једног закона, па макар се он звао и закон о праву на суђење у разумном року, јер да би он био ефикасно примењиван, морају му претходити велике системске измене. То подразумева пре свега преиспитивање мреже судова, сагледавање оптерећености појединих судова и сваког судије појединачно, рад на додатном оспособљавању и повећању стручности судске и јавнотужилачке професије (то наравно важи и за адвокатски сталеж), обезбеђење одговарајућих средстава у буџету за, колико је у данашњим економским условима могуће, несметано вођење поступака. Kада је реч о вашем запажању да нам је Европски суд за људска права, упркос одлукама у којима су наши судови утврдили повреду права о суђењу у разумном року, у неколико случајева такође утврдио да је исто право повређено, то би се могло објаснити околношћу да Стразбуршки суд по знатно вишим економским мерилима одмерава неразумно трајање поступака, док наши судови ипак то чине у светлу актуелне економске ситуације у земљи.

  • Kако решити проблем са притворима у Србији? Често се чује да се притвори одређују ван законских разлога, да су скоро постали још једна казна, да се жалбена већа површно упознају са жалбеним наводима, а да се неретко дешава да се и осуђујуће пресуде обавезно доносе тамо где је било дугачког притвора, опет да би се државни буџет заштитио?

– Реч је о утиску који је на жалост већ дуго времена присутан пре свега у општој, али и делу стручне јавности, утиску који опстаје упркос покушајима законодавца и настојању судова да ствари промене тј., да притвор учине изузетном мером. Наиме, важећим Закоником о кривичном поступку, уведено је неколико нових мера које би требало да допринесу свођењу притвора на изузетну меру. Ту мислим пре свега на забрану напуштања стана, или како се то у јавности назива „кућни притвор“, а такође и на проширење могућности да се полагањем јемства притвор избегне. Треба поменути и да је законодавац покушао да формулацијом појединих одредба о притвору „отежа“ суду одређивања ове мере. Kада је реч о вашем запажању да има случајева да се поступци у којима је окривљени провео дуго времена у притвору „на силу“ окончавају осуђујућом пресуду, не спорим да је у пракси има случајева који побуђују такву сумњу. Наиме, дешава се да окривљени поред основног дела буде оптужен и за неко друго мање важно дело. У случају да окривљени буде ослобођен за основно кривично дело, за друго дело му се изриче осуђујућа пресуда и тиме се држава ослобађа од обавезе да му исплати накнаду штете за време проведено у притвору.

  • Постоји и проблем о којем се у Србији нерадо говори, а односи се на стручни профил судија и тужилаца. Након деценија постављања кадрова по свакаквим линијама дошли смо у ситуацију да се у правосуђу налазе многи који то не заслужују, и то не само по моралним квалитетима, него и због мањка стручности. Има ли Ваша организација план како се изборити са овим проблемом?

– Чињеница да је последња реформа правосуђа завршена неуспешно, тј. доношењем више одлука Уставног суда којима су на своје функције враћене судије, јавни тужиоци и њихови заменици који се пре тога били разрешени као нестручни, неоспособљени или морално неподобни, потврђује да је реч о једном веома осетљивом питању које се не може преломити „преко колена“. Положај нашег правосуђа, а пре свега судова и јавних тужилаштава, а логично и кадрова који у њима врше поменуте правосудне функције, последица је вишедеценијског односа према правосуђу и кадрирања које је у њему вршено. Због тога би требало предузети одговарајуће системске „резове“ у овој области, а то значи кренути од основног образовања које будући правници добијају на факултетима и сагледати у којој мери оно оспособљава тек дипломиране правнике за бављење судијском, јавнотужилачком или адвокатском професијом. Истина је да већ постоје институције које имају за циљ да допринесу практичној обуци будућих судија, тужилаца и адвоката (мислим на Правосудну академију, као и на адвокатске академије), али је велико питање у којој мери су ове установе у свом досадашњем раду одговориле задацима због којих су основане. Наравно, кључна ствар је како ограничити (идеално би било ако би се могао и искључити) утицај политике на избор судија и тужилаца. Иако је то у начелу на нормативном плану постигнуто оснивањем и радом Високог савета судства и Државног већа тужилаштва, и овим институцијама се у стручној јавности упућују приговори да су под већим или мањим утицајем политичких чинилаца. Због тога један од основних циљева на којим би требало радити представаља стварање амбијента који ће омогућити да наведни независни органи у потпуности остваре свој Уставом загарантовани положај.

  • Због чега Уставни суд у последње три године доноси решења којима уставне жалбе одбацује, уместо да их мериторно решава (тј. усвоји или одбије)? Многи тврде да се ради о својеврсном олакшавању посла држави за евентуални процес пред Европским судом за људска права. Има ли истине у тим причама?

– Што се броја уставних жалби тиче које се подносе Уставном суду, реч је о цифри која се, посматрајући неколико последњих година уназад, увећава геометријском прогресијом. Другим речима, енормно је повећан број уставних жалби у односу на време када је то правно средство уведено у правни систем, што указује на то да грађани једноставно нису задовољни на који начин функционише редовно правосуђе. Уставни суд је дакле био, и јесте суочен са растућим бројем уставних жалби, при чему није имао одговарајуће механизме уз помоћ којих би могао да ефикасно тј. у разумном року одлучује. Примера ради, према првобитном законском решењу о свакој уставној жалби, без обзира да ли је било предложено њено одбацивање, одбијање, или усвајање, Уставни суд је одлучивао у пуном саставу односно на седници од петнаест судија. Изменом закона у Уставном суду, ствар је донекле поправљена и у организационом смислу сада о одбацивању уставне жалбе одлучује мало веће сачињено од троје судија. Због чега има много одбачених уставних жалби? Основни одговор на то се може свести на следеће: подносиоци уставних жалби, без обзира да ли то чине сами или преко адвоката, најчешће греше у томе што од Уставног суда очекују да инстанционо одлучи о њиховој жалби тј., да растави питања на начин на који то треба да учини редовни суд. Поред тога, веома чест је случај да се уставна жалба неблаговремено поднесе, односно да буде изјављена након истека рока од тридесет дана од када је преузета нека радња или је донета правоснажна одлука за коју подносилац уставне жалбе тврди да му је повређено неко уставом загарантовано право.

Поменуо бих још и случај подношења уставних жалби против аката који према утврђеним ставовима Уставног суда не представљају акте против којих се може изјавити ово правно средство. Ови случајеви представљају свакако најчешће разлоге због којих се одбацују уставне жалбе, што указује да механизам заштите права пред Уставним судом није још у довољној мери познат подносиоцима уставних жалби. На примедбу да се у јавности ствара уверење да Уставни суд одбацивањем уставне жалбе избегава да о њој мериторно одлучи и тиме „онемогући“ тражење правде у Стразбуру, могу да кажем да и одбацивање уставне жалбе не представља сметњу да се заштита права потражи пред Европским судом за људска права.

  • Постоји ли нека врсте контроле судског апарата којој грађани могу да се обрате, а да је заиста ефикасна и да може довести до брзог утврђивања неправилности које су биле на штету грађана у судским поступцима. Другим речима, шта уопште грађани имају на располагању сем жалби на одлуке, јер и о тим жалбама одлучују опет судије које могу бити и пријатељи и познаници судија који су донели одлуке које се оспоравају?

– Судска власт је по Уставу независна, тако да је тешко замисливо да постоји нека контрола или „надсудски“ надзор. Проблем на који указујете се због тога решава било тако што се грађани у оквиру самог суда обрате председнику суда и изнесу примедбе на поступање одређеног судије, што у крајњој линији може довести до покретања поступка за разрешење судије пред Високим саветом судства (под условом да су те тврдње основане). Kада је реч о међусобном познавању судија, о њиховој колегијалној солидарности која може утицати на остваривање права грађана о поступку, могу да кажем да постоје одговарајући процесни механизми који представљају разлоге за изузеће судије за поступање у одређеном предмету и да се они углавном у пракси и примењују. Наравно, ово је једна нормативна, а рекао бих поммало и идеализована верзија уређења проблематике о којој говорим, при чему не треба искључити ситуације да се у свакодневном односу грађана и судија, јављају проблеми на које указујете у свом питању.

  • Да ли можете да нам нешто кажете о застарелости кривичног прогона?

– Застарелост је институт кривичног права чије оправдање се налази између осталог и у томе да поступци не могу неограничено дуго трајати и да државно право на кажњавање протеком одређеног времена од извршења кривичног дела губи свој смисао. Иако постоје изузеци од овог правила, а ту пре свега мислим на незастаревање ратних злочина, у кривичној доктрини и пракси је општеприхваћена идеја да се закаснела правда тешко може и назвати правдом. Због тога су органи кривичног гоњења суочени са „опасношћу“ застаревања, при чему се она може односити било на немогућност вођења кривичног поступка, било на немогућност извршења правоснажне осуђујуће пресуде. У нашој пракси, нарочито у последњих десетак – петнаест година, било је много случајева који су у великој мери медијски праћени, а чији је исход био такав да су грађани са неверицом примили сазнање да је наступила застарелост и да се поступак не може завршити, односно да у случају да је и донета пресуда, она не може да буде извршена. Бројни су узроци који доводе до овог проблема. Реч је о честим изменама закона, о реформама које ретко доносе нека побољшања у раду, о потреби да се у поступак уђе са недовољно утемељеним оптужбама, а није нажалост редак случај да се у јавности говори о политичким мотивисаним оптужбама које након промене владајуће гарнитуре падају у воду. Све ово нажалост не доприноси стварању добре слике о нашем кривичном правосуђу, тако да не треба да чуди што у очима просечног грађанина испада да судови намерно одуговлаче поступак и тиме доводе до наступања застарелости.

  • Чини се да је вршњачко насиље у школама код млађих, а и старијих малолетника заступљено више него икада. Старијим малолетницима од 16 до 18 година се под одређеним условима може изузетно изрећи казна малолетничког затвора, док за млађе малолетнике то није случај. Шта ви мислите као професор кривичног процесног права како решити постојећи проблем са малолетничким насиљем које поприма забрињавајуће размере?

– Проблем о којем говорите произашао је из чињенице да је систем вредности не само промењен, већ у потпуности урушен, тако да се млади људи данас поистовећују и своје узоре виде у људима за које се до пре деценију или две, могло тешко помислити да могу бити узор и властитој деци. Запажену, а и неславну улогу у свему томе имају медији који нам готово свакодневно у ријалити емисијама представљају личности са којима се млади људи поистовећују. Такав приступ, а нарочито у светлу слабости институција као што су школа, има за последицу да се код младих људи ствара једна прилично поједностављена, рекао бих црно-бела слика стварности у којој се до успеха долази пречицом, без много скрупула и улагања у себе. Ако у светлу свега овога шта може кривично право да учини, могу да вам одговорим да је у овој као и у осталим областима у којима се ова грана права примењује, оно последња линија одбране друштва од поступака којима се повређују или угрожавају основне друштвене вредности. Питање је међутим, ако медијски промовишемо изокренуте „вредности“, од којих и каквих поступака би кривично законодавство требало да нас заштити? Значи реч је о једном ширем проблему, који се на жалост најболније уочава на младом нараштају. Донекле охрабрује да званични подаци не дају основа за извођење закључака о експлозији и вртоглавом порасту вршњачког насиља што би се могло помислити на основу медијског извештавања.

dsc00130

  • У западним земљама, када се спомене тужба или суд, људи схватају озбиљност ситуације, што код нас није случај?

– Приликом посете делегације наших судија својим колегама из Енглеске, један од наших судија је поставио питање како се његове енглеске колеге боре са неодазивањем и недоласком странака пред суд? Kада је питање преведено на енглески, енглеске судије су се загледале и најпре помислиле да је реч о погрешном преводу. Међутим, када је утврђено да је превод био одговарајући, они су најискреније, али уз не малу зачуђеност, одговорили да се код њих такав проблем не може поставити јер је суд и долазак пред њега исувише озбиљна ствар да би се било ко са тим поигравао. Мислим да овај пример нуди најбољи одговор на ваше питање, с тим да би се могло додати да је потребно не само успоставити суд као грану власти и обезбедити му све неопходне гаранције независности, већ је подједнако важно да се код грађана створи свест о томе да судство јесте грана власти која је подједнако важна, ако не и важнија, од извршне и законодавне власти. То није ствар која се може преко ноћи урадити, већ на томе треба приљежно и дуготрајно радити у складу са познатом енглеском причом о томе како имати врт у којем ће трава бити зелена и негована као у Енглеској. Одговор је врло једноставан: траву треба редовно заливати, повремено је шишати, и то чинити непрекидно бар једно сто година након чега ће сваки врт, па и онај у Србији, бити прекривен енглеском травом.

  • Да ли можете у једној реченици да нам дате неки савет или осврт шта нам је чинити са стањем у правосуђу и како га побољшати?

dsc00126– Чини ми се да се ништа смисленије на ваше питање не може одговорити од онога што је својевремено наш писац Иво Андрић у посвети једне своје књиге коју је поклонио свом колеги, аутору књиге под називом „Kрива Дрина“, написао: „Све Дрине на овом свету су криве. Никад нећемо успети да их исправимо. Никад не смемо престати да то покушавамо “.

Извор: Патриот.рс