utorak , novembar 21 2017
Download http://bigtheme.net/joomla Free Templates Joomla! 3
Почетна / Вести / Учитељица Жељана – српски амбасадор креативног образовања

Учитељица Жељана – српски амбасадор креативног образовања

Жељана Радојичић – Лукић је учитељица у ОШ „Милан Ракић“ Мионица. Аутор је концепта учења под ведрим небом, познатог као „Чаробно село“ и међународног фествала „Креативна чаролија„. До прошле године је била и помоћник министра просвете, науке и технолошког развоја.

Учитељица Жељана је и докторанд на два факултета. Један је Учитељски факултет у Београду, а други је Факултет за туризам и хотелијерство, такође у Београду.

Аутор је многих научних и стручних радова н атему интегративне наставе и програма за стручно усавршавање.

Пожелели смо да вам представимо ову несвакидашњу учитељицу Жељану о неким темама које су актуелне сада на почетку школске године.

Ви сте посебна учитељица, са много титула и награда, али стиче се утисак да Вам је најдража учитељска титула. Да ли сте заиста најсрећнији када станете испред својих ђака?
Да, апсолутно сам најсрећнија унутар учионице, јер бити учитељица за мене је увек подразумевало бити чаробница, којој је природно да буде насмејана и кад јој до тога није, да има разумевања и кад за то нема аргумената, да уме да пробуди и надогради кретивност и када делује да је то немогуће.

Бити учитељица значи развијати се са сваком новом генерацијом ђака. Бивати боља у сваком погледу. Ја, рецимо, нисам имала потпуно исти приступ код сваке моје бивше генерације ученика. Просто сам природно пратила њихов сензибилитет и прилагођавала своје методе рада њиховим потребама. Свака генерација има неке своје специфичности и не можемо истим приступом да извучемо максимум из сваког ученика. Потребно је свакодневно аналитичко праћење понашања, развоја и напредовања сваког појединца. То је, верујте ми, са једне стране бескрајно изазован ангажман, али са друге стране потребно је много труда и стрпљења. Неки ученици су првог дана отворене књиге које се лако читају, негде је потребна нека ситна интервенција, поправка, промена неких илустрација и то је то. С другима то иде много теже, јер језик на којем су неке књижице писане тешко је дешифровати, па су и интервенције спорије, али су зато резултати лако уочљиви. Постоје и оне књиге које, просто, ми морамо испочетка да пишемо да би се сутра уопште читале и то су учитељске књиге изазова, јер све што у њима настане, током четири године млађих разреда, све је заслуга учитељице.

Чули смо да за Вас кажу да сте ходајућа наставничка мотивација. Међутим, сигурно има и демотивишућих чињеница са којима се сусрећете. Да ли сте, рецимо, задовољни постојећим уџбеницима, најављеним униформама и осталим новостима из Немањине?

Мотивација су моји ученици и њихови осмеси. Ти осмеси, иза којих се крије поглед пун очекивања и радозналости, обавезује. Због њих се мораш трудити да сваког дана будеш другачији, да их изненадиш и зато сам поборник избегавања устаљених шаблона. Деца воле неочекивано, воле изненађења, воле да се сусрећу са новим наставним средствима, воле да пробају нешто ново, воле да изађу из учионице, воле да упознају другу децу, друге одрасле људе, познате личности, да путују. Све то мора учитељица да осмисли, и њихово дружење са новим другарима, и ново наставно средство, и путовања. Такве учитељице се природно поштују, сећамо их се деценијама, помињемо их, једном речју дивимо им се. Истина је да се такве учитељице годинама и уморе, засите, да пожеле да се опробају у нечему другом, али ако су истински привржене педагошком послу, њихово уточиште је увек учионица. Имала сам прилику да се опробам у нечем другом, да искорачим из учионице, немам проблем да то поново урадим, али оно што јесте истина је, да сам најсрећнија, најиспуњенија и најбезбрижнија у учионици као оази искрености и радости.

Када су у питању школски уџбеници, не бих им придавала неку важност. Они јесу неопходно средство за рад, али никако нису пресудни. Младим колегама јесу, и можда је једино због њих потребан добар уџбеник, али за нас са озбиљним стажом у учионици, уџбеник не може да наруши квалитет наставе, баш као што не може ни да га унапреди. Учитељ је најиновативнији уџбеник и од његове педагошко методичке виспрености зависи и квалитет наставе.

По питању школских униформи немам неки негативан, али ни позитиван став, пре бих рекла да је то већ виђено и ништа толико битно за унапређење наставног процеса. Образовни систем Србије има пуно већих проблема и беспотребно је пребацивање фокуса јавности ка униформама, али вероватно то јесте начин да се неки потези ресорног министраства измакну од пажње просветне јавности.

Норвешка је тренутно у жижи јавности по питању њиховог школског система који фаворизује учење кроз игру, који је ослобођен пресије цена и где се брине о потребама сваког појединца. Где се налази српски образовни систем у односу на савремене светске правце образовaња?

У Норвешкој норвешки, у Финској фински, а у Србији може бити успешан само српски систем. Е сада, да ли већ имамо добар српски систем образовања или је потребно да га унапредимо самостално или узимајући најбоље делове појединих система и прилагођавајући их српским условима, то је ствар избора ресорног министарства. Истина је да нисам оптимиста по том питању, али то је само мој субјективни осећај.

Наш образовни систем јесте нешто зарђао, али ми још увек можемо да кажемо да имамо прилично уређен образовни сyстем, колико год нам се чинило да је другачије. Истина је да шкрипи на све стране, да у неким нивоима образовања и кочи, али предшколски и млађи основношколски ниво образовања су светле тачке и оне нам могу бити репер за надоградњу осталих нивоа образовања.

Ако упоредимо различите успешне и мање успешне системе образовања, доћи ћемо до података да не постоји универзални приступ учењу и подучавању који је најбољи и незаменљив и који је високо заступљен у успешним светским системима. Постоји скуп различитих приступа заснованих на активном и целовитом учењу, игри и слободи избора. Да би се неки, од тих иновативних приступа, и код нас примио, неопходна је доста већа аутономија образовних установа и то је, можда, матрица по којој треба да покушамо да унапредимо српско образовање.

Кроз повећану аутономију школа, односно могућност да директори и просветни радници сами могу да креирају наставне планове и програме на нивоу своје школе, и да то буде бар 40% у односу на прописани стандард, као што је то пракса у неким успешним образовним системима, имали бисмо могућност и увођења целовитог приступа учењу у српски образовни систем. Сматрам да је интегративна настава, односно интеграција наставних садржаја из различитих предмета и спајање тих садржаја у јединствену целину, најбољи начин да деца на целовит начин спознаају свет око себе. Комбинација интегративне наставе и амбијенталног учења је прави рецепт, а то одговорно могу да тврдим из властитог искуства. Истина, то захтева велику и темељну припрему наставника и учитеља, али резултати су немерљиви.

Мој став је да је „игра“ окосница целовитог интегрисања наставних садржаја у најранијем школском периоду и то су те мирођије, како се каже у мом крају, за некога ко се у све меша, које су неизоставне ако желимо да наша настава буде занимњива, успешна и иновативна. Наравно, свако претеривање води у хаос и одатле много разочараних наставника који су се опробали у коришћењу овог иновативног модела, али нису умели да игру унутар њега смислено дозирају. Знате, мирођија је диван зачин, али морамо имати меру, тако је и са игром као саставним делом целовитог приступа учењу. Само врхунски кувари знају да одмере и извуку најбоље из тог зачина, исто као и врхунски учитељи који умеју да дозирају игру приликом активног усвајања знања и да га оплемене њоме у правом моменту, без стварања неконтролисаног хаоса.

Да би овакав приступ учењу постао пракса свих учитеља и наставника, потребно је реформисати постојеће наставне планове, растеретити их, освежити савременим садржајима и вратити им национални идентитет који је одстрањен из њих под оправдањем праћења светских трендова, што је само, наравно, изговор за маргинализацију ћириличног писма и других садржаја којима се стиче осећај припадности свом народу.

Како Ви коментаришете најављене смене директора школа од стране ресорног минситра?

Знате како, како рече један мој колега, сваки колектив има директора по својој мери, нити бољег, нити горег. Наставничко веће гласа или не гласа за директора и ретке су школе које имају директора којем наставници нису дали подршку. Истина је да има и таквих, али то је мали проценат. Питање је зашто наставници пре дају глас колеги за којег знају да нема свој став, да је склон да прати линију мањег отпора и да има недостатак лидерских и менаџерских компетенција? Одговор знамо, и ваши читаоци и ја, али неки колективи су одабрали да прате ту линију мањег отпора, да не таласају и да очекују за узврат да им се гледа кроз прсте. У таквим колективима најчешће и долази до ескалације насиља међу ученицима, али и необјективног вредновања и ставрања привида високих ученичких постигнућа. Има начина да се ове појаве лече и тотално сузбију, али добро је да су оне још увек усамљени случајеви, а никако устаљена слика наших школа, барем се надам.

Ви сте творац концепта учења под ведрим небом “Чаробног села” и аутор међународног фестивала “Креативна чаролија”. Како сте дошли до ових идеја?

Чаролија је покретач. Нема ту неке филозофије, постоји само огромна жеља да се унапреди дечје стваралаштво, са једне стране, и да се направи одржив модел неформалног образовања, са друге стране. Истина, у почетку је била жеља да се осмисли концепт, искључиво, неформалног образовања, у последње време све сам сигурнија да је то савршен концепт за формални систем образовања и сигурна сам да ћу својим деловањем и деловањем мојих колега истомишљеника, у том науму и успети, барем на пољу приватног образовања.

Идеја да се упустим у такву чаролију стварања дошла је из моје природне радозналости и жеље да креативност ставим у службу учења. У самом зачетку те идеје, пошла сам од важне чињенице, да ми одрасли знамо, да нас навике, које стекнемо у детињству, прате цео живот. Што се тиче проблема, не могу рећи да сам на њих наилазила, већ да и даље наилазим, али сам са годинама научила и како да их заобиђем и наставим ка циљу и то је та добит коју доносе искуство и године.

Шта сте уочили радом са децом и ангажовањем на афирмацији Вашег концепта учења под отвореним небом? Има ли неких чињеница које би нас као друштво могле да забрину?
Путем рада у „Чаробном селу“ дошли сам до сазнања да су нам данашња деца тотално хендикепирана јер су им страни токови хране, пут зрна или млека. Они се изненаде када их одведемо у шталу и покажемо да млеко долази из краве, да јаја даје кокошка, али само једно у току дана. Та чињеница их изненади, јер су претпостављали да кокошка у току дана даје више десетина јаја, а није реткост чути ни да кокошка има четири ноге, или да бик даје млеко. Није случајно велики српски песник Љубивоје Ршумовић рекао да се деца на селу рађају као људи, а у граду као кућни љубимци. Деца на селу живе са природом од најранијег узраста, док деца из града природу гледају на Интернету. Зар то нису довољни разлози да сваки родитељ из града преузме обавезу да свом детету приушти да делове детињства проживе на селу у сагласју с природом, није важно да ли је то село њихове или нечије баке, или је „Чаробно село“ у Бањи Врујци.

Да ли би Ваш концепт учења могао да се унапреди и као такав имплементира у образовни систем?

Мислим да је Чаробно село савршен концепт који би лако могао да се имплементира у образовни ситем када би образовне политике креирали људи из праксе који разумеју потребе савременог детета. Остаје да се надам да ће се таква снага људи пронаћи, окупити и кренути да од Србије ствара једно глобално чаробно село у којем ће сви ученици имати слободу избора, у којем ће се поштовати предзнања и способности сваког појединца и у којем ће настави садржаји бити реализовани кроз целовит приступ учењу коритећи амбијенталне учионице којим Србија обилује, јер је и цела Србија једна велика амбијентална учионица.

проверите такође и

Други Осмехов фестивал лампиона у Новом Саду (ВИДЕО)

„Осмех на дар” у сарадњи са градом Новим Садом и ОПЕНС-ом у суботу 18. новембра …