ponedeljak , novembar 20 2017
Download http://bigtheme.net/joomla Free Templates Joomla! 3
Почетна / Вести / СРЕЋА ЈЕ ЖУТЕ БОЈЕ – Фиће служе да се друже

СРЕЋА ЈЕ ЖУТЕ БОЈЕ – Фиће служе да се друже

Сунчани суботњи дани у октобру створени су за вожњу са отвореним лептир прозорима.

Исто тако, викенди служе за надокнађивање изгубљеног са пријатељима и члановима породице; за састанке, испијање поподневних кафа, крађу плавог неба пред вратима зиме и хладног времена, колаче, обалу Дунава, гужву на трговима.

Добро познати звук мотора из мале жуте позадине за којим се сви окрећу испунио је уске улице и скакутао између старих фасада у центру Новог Сада тачно у подне.

Чекали смо свог драгог рођака с којим смо до сада комуницирали само из далека, преко пола света, да нам се придружи у вожњи кроз град и одведе на ручак након пута из Београда.

Одмах смо их препознали, онако како се пријатељи и рођаци препознају било где у свету, и у пола ноћи, и након тридесет година одсуства након што их је живот раздвојио;

По пару округлих очију, малом облом челу, трагу широких осмеха случајних пролазника које су остављали иза себе и оном необјашњивом осећају љубави када се уочи мали, жути Фића у мору сивила и досаде – Никола и његов Луиђи улепшавали су Јеврејску улицу својом појавом.

14344140_1087198637999894_3053227912515041280_n

Наш први рандеву одиграо се у хладу платана; једног од оних који су ту земљу под асфалтом први пут својим корењем пригрлили још пре Првог светског рата.

Тог дана под њиховим крошњама састала су се два брата, изашла из зидова исте фабрике, из исте љубави према малом, породичном ауту, из исте земље које више нема али чији се мирис још увек може осетити на седиштима и испод хаубе, са 6 година разлике између њих – Чипс граби ка 40-ој, док Луиђи има 33.

Море осмеха претворило се у океан – деца су скакутала, упирала прстом и викала углас: ТАТА, ВИДИ, ФИЋА! ДВЕ ФИЋЕ! БЛИЗАНЦИ!

Деца не старија од две, три године. На раменима својих родитеља, живописно обојеним трициклима, у колицима и минијатурним Фераријима на педале.

Деца од чијих је родитеља мој ауто доста старији.
Сва деца знају да је Фића – Фића.
Сваки Фића зна да насмеје децу.
Децу од 3 и децу од 63 године.

Чипс и Луиђи дефиловали су градом тог октобарског поподнева играјући се по булеварима, тркајући се на Мишелуку, пењући се по бедемима Петроварадинске тврђаве и сунчајући се на кеју поред јата галебова и позирајући случајним пролазницима од којих нико није одолео а да не понесе са собом фотографију највољенијих Застава.

JOV_6712 copy.jpg

Окупљали су се људи око њих и када смо загазили у сам центар града – деца су се сликала с њима, углавном се могла чути иста реченица у гомили “Видиш, дека и бака су на њему полагали седамдесет и неке…

Као и “То је био наш први ауто, њиме смо ишли на море, нас петоро унутра и кофери на крову…!”

Те ствари ми сваки пут увек привуку пажњу и оставе утисак који остаје дуго након таквих дешавања – како једно мало створење на 4 точка буквално заустави време, натера људе да застану, моментално скрене пажњу с било чега што је до тог момента био главни фокус и започне дискусије каквих можда није било јако, јако дуго.

Наједном, сви имају исту тему за разговор; сви су наизглед проживели исту младост или детињство, сви имају о чему да размене пар реченица, сви се слажу, сви се осмехују и у свакоме се пробуде неке, можда заборављене емоције и сећања.

Сви долазе из истих прича, истих породица са истим радостима, проблемима и догодовштинама; Сви ово пречесто заборављамо.

Сви смо љубитељи Фиће.

JOV_6733 copy

Читав дан провели смо на точковима и на ногама.

Требало је надокнадити готово годину дана “свиђања” преко интернета и претворити га у квалитетно проведено време које ће поставити темељ за сва наредна дружења и породична окупљања.

Крај дана дочекали смо под светлима фењера и катедрале  на тргу, након чега је било време да Луиђи оде на спавање у своју гаражу на Новом Насељу, а Чипс на паркинг испред солитера на Лиману 3, где је био у гостима пре него што ће у недељу кренути назад кући за Београд, до следећег виђења.

Пријатељства настала из заједничке љубави увек су најлепша;

Никола воли Луиђија вероватно колико и ја Чипса, мада би било незахвално “мерити” љубав према Фићи – ако ништа друго јер не постоји ништа слично тој привржености.
Баш као што не постоји ништа слично Фићи.

22368959_1576666032377346_169132048_o.jpg
Поносни власник Луиђија: Никола Рађеновић

Аутор: Јована Стојиљковић
Извор: (joksimus.wordpress.comfacebook.com/cipsthefica)

проверите такође и

Други Осмехов фестивал лампиона у Новом Саду (ВИДЕО)

„Осмех на дар” у сарадњи са градом Новим Садом и ОПЕНС-ом у суботу 18. новембра …