četvrtak , decembar 14 2017
Download http://bigtheme.net/joomla Free Templates Joomla! 3
Почетна / Вести / Како је неолиберални капитализам киднаповао државу?

Како је неолиберални капитализам киднаповао државу?

“Искрено верујем да банкарски естаблишменти представљају већу опасност него професионалне војске”, Томас Џеферсон, аутор Декларације о независности (1776) и трећи председник Сједињених Држава

Сукоб колективне политчке воље, с једне стране и личног и појединачног финансијског интереса с друге стране, лежи у основи односа између државе и банака.Суштина дилеме је: Да ли и у коликој мери колективитет у виду народа, нације и државе има право да ограничи лични финансијски интерес сваког појединца, односно шта је старије и примарније политичко право или право на поседовање имовине? Два су погледа на ово питање. Тренутно актуелан неолиберални капитализам, устоличен у Србији петог октобра, тврди да су лични интерес и приватна имовина највише право, те држава односно заједница не сме да то право ничим ограничава. По либералној економској и политичкој теорији, само појединац може остварити просперитет. Међутим, свака се тржишна утакмица појединаца на крају заврши приватним монополом који преузима политичка овлашћења и ограничава права осталих појединаца. За разлику од државног монопола који припада свима и има одговорност према свима, приватни мопол је лишен било какве одговорности. То се управо десило са банкама.

Оно што су у економији домаћи и страни монополисти, то је у политичкој сфери цивилни сектор који је практично приватизовао јавни дискурс, што је за последицу имало укидање сваке форме заједнице, односно потпуну декомпозију и разарање како народа, тако и државе, што води маси обесправљених појединаца који више немају колективно средство да заштите свој интерес.

С дуге стране, налазе се колективистичке идеологије или идеје које виде остваривање права појединца једино у оквиру заједнице као гаранта њихових права, ма како она била схваћена (класна, верска, национална). По колективистичком схватању, политичка воља која изражава општи интерес увек је изнад појединачног финансијског интереса и има суверено право да га ограничи или укине, уколико ће то за циљ имати опште добро. Само држава има право на монопол. Политичка воља стога није само право већ и обавеза сваке заједнице која претендује на опстанак.

Постулат постпетоктобарског неолиберализма о економској слободи неограниченој политичком вољом завршио се приватизацијом банкарског сектора и финансијског тржишта. Које су последице тога и да ли је такав економско – политчки систем донео просперитет и коме?

Као прво, слободно финансијско тржиште заправо никада није заживело јер је Г17 држао у рукама кључеве банкарског сектора кроз контролу издавања лиценци банкама за рад. Ако је тржиште заиста слободно, онда ничим није ограничено, онда свако може да отвори банку, што се није десило јер је лични и партијски интерес људи из Г17, одлучивао о томе ко може да добије лиценцу за рад и монопол на тржишту. Парадоксално, али истинито, политичка олигархија је са позиција државне власти, пропагирала економску слободу, тврдећи да државна власт нема права да ту слободу ограничава, одлучујући ко ће добити право на лиценцу и тржиште. Тако смо дошли у ситуацију да је државни монопол преко ноћи трансформисан у приватни, наравно, све у пакету с новим термином – “економска слобода и приватна иницијатива”. Наравно, готово нико у томе није видео никакву нелогичност зато што је била потпуно очигледна. Ако по неолибералној теорији Г17, држава већ није имала право да се меша, мало је нејасно шта су они тацно радили на државним функцијама и по ком основу су са позиције државне фукције изјављивали да је та функција непотребна. Ако је сама функција непотребна, онда је подједнако непотребан и министар, секретар, гувернер са или без изјаве?!

Наведени парадокс заправо открива суштину и последицу укидања општег интереса у корист приватног. У преводу, приватни интерес бива наметнут као општи, а држава – чије укидање неолиберална теорија обећала – заправо бива киднапована и стављена у фунцију приватних похлепа.

Очигледан пример било је укидање Завод за обрачун и плаћање (ЗОП) као наслединка СДК-а и препуштање комплетног платног промета комерцијалним, углавном страним банкама. Не треба превише памети да би се закључило да платни промет генерише огромне профите, како од провизија, тако и од повећања ликвидности приватних банака којих су се ‘’неолиберални талибани’’ са позиција државне власти одрекли у име државе. Уместо да пуни буџет, тај новац је почео да пуни портфолио приватних банака и пумпа њихове профите. Наравно, мањак новца у буџету је преваљен на најсиромашнији слој пореских обвезника, па је приватизација банкарског сектора постала ништа друго до синоним за конфискацију имовине од најширег слоја људи. Одрицање од политичких права неизоставно води и губитку економских.

Чињеница да овако сулуд и накарадан систем функционише, могуће је објаснити само његовим неразумевањем као и одсуством интереса управо оних које је највише погодио и осиромашио, а то је апсолутна већина грађана Србије. Они који се су се свакодневно, на новоуспостављеном неолибералном тржишту крваво борили за сваки динар, заправо су се одрицањем од политчке воље да држава контролише економију, истовремено (а незнајући) одрекли милиона. И данас актуелно звуче речи америчког конгресмена Чарлса Бајденрапа који је пре неких стотинак година изјавио: “Сасвим је довољно да људи не познају или разумеју како функционише банкарски и монетарни систем, јер да су га разумели имали би револуцију пре јутра”.

Када су једном са економије уклоњене дизгине политичке воље, политика постаје бесмислена јер више ни о чему реалном не одлучије. Приватне банке кроз политику каматних стопа и емисују кредита фактички управљају читавом државом. У њиховим рукама је довољна моћ да уколико пожеле зауставе читав економски живот, тако што ће или изазвати дефлацију и обуставити доток новца као екомског крвотока или пак учинити кредите неисплативим, смањити производњу узрокујући општу беду. Осим утицаја на читаву економију, банке су постале и њени власници.

Свакако најбоољи пример је Европска банка за обнову и развој (ЕБРД) која је преузимањем Викторија групе и кредитирањем и преузимањем дела акција МК групе фактички постала пољопривредни монополиста у Србији. Уз помеуте, ЕБРД је финансирала и хрватски продор Агрокора и Атлантик групе на српско тржиште, а преко контроле над управним и надзорним одборима ових компанија у стању је да ефективно заокружи апсолутну власт и фактички управља животима милиона људи државе Србије. Управни одбор ЕБРД својом одлуком о количини и квалитету производње директно формира понуду, па самим тим и цену хране, одређујући грађанима Србије шта ће, колико ће и да ли ће уопште јести, а притом гласач нема никаквог утицаја на њих. Овакав дисбаланс моћи, намеће питање смисла постојајања читавог политичког система, партија, парламента, државне и јавне управе, те самих демократских избора јер ако гласач не одлучује о томе шта ће или да ли ће сутра јести, о чемо он заправо одлучује? Ако банке већ могу да одлучују о животима клијената, зашто клијенти не би одлучивали о раду банака?!

Асиметричан однос између банака и грађана, временом постаје све неповољнији по грађане. Последице економског система, у ком је банкарски сектор себи омогућио позицију приватизације профита и социјализције трошкова и дугова међу првима су научили дужници кредита у „швајцарцима“. Иако су банке добиле могућност рада на српском тржишту, оне нису желеле да поделе ризик својих клијената, заштитивши сопствени профит од инфлације валутном клаузулом. Здрав разум би налагао да износи кредита те месечне рате буду динарски, како би и банке и њихови клијенти солидарно поднели терет инфлације. Но, очигледно да политичке олигархије у Народној банци Србије нису биле у дотицају нити са здравим разумом, нити са минимумом поверене им оговорности већ су нечињењем одлучиле да подрже лихварске методе банака.

Пример различите праксе, демонстрирао је мађарски председник Виктор Орбан, ставивши приватни банкарски сектор на место које му је одредила суверена народна воља. Забранивши извршења по основу дуговања банкама, омогућио је дужницима да отплате своје кредите по фиксном курсу швајцарског франка и евра који је био значајно повољнији од тржишног. Одлука о конверзији целокупног дуга у форинте поштедела је економских патњи многе Мађаре, на начин о ком су српски дужници могли само да сањају. Орбаново повећање пореза банкама на крају је добар део, ничим заслуженог профита банака, вратило тамо где он заиста припада – у државну касу. Иако су мере мађарске Владе окарактерисане као увод у колапс финансијског тржишта, резултат је био сасвим супротан доказавши још једном да ко сме, тај и има.

Формално оправдање оваквом поданичком односу према страним банкама, неолиберални економисти потражили су у неефикасности и корупцији домаћег државног финансијског сектора и потребом за страним инвестицијама и тзв. стратешким партнером. Није потребно бити превише маштовит, а имајући искуство од две деценије како заправо функционише неолиберални капитализам, па схватити да су неолиберални економисти уништавали државне банке, седећи на њиховом челу, доказујући тако на примеру њихову неефикасност. Претпоставимо да су ‘‘неолиберални талибани“ на исти начин понашали на челу страних корпорација, рецимо предложивши да је јако добро за саму корпорацију да се одрекне монопола јер на тај начин јача сопствену компетитивост. Истог тренутка би добили отказ без права на отпремнину. Да су, пак, свесно уништавали приватне корпоративне капитале попут државних, њихова одговорност тешко да би се завршила само на кривичној. По логици ствари, да их је држава примерено казнила тада би и државно власништво било подједнако ефикасно као и приватно.

Александар Ђурђев

О другом оправдању које су поменули постпетоктобарски економисти, а које се односи на стране инвестиције и стратешког инвеститора, сувише је трошити време, после речи Небојше Катића, финасијског консултанта у Лондону:

Не би било лоше да се сетимо да све што око себе видимо је изграђено када нисмо ни знали за термине “стратешки инвеститор“, када смо правили Термоелектрану у Обреновцу, Ђердап, електране на Косову, Петљу, Газелу…

Одједном ми сазнајемо да заправо ништа не знамо и да смо немоћни без странаца. Говорим о једном потпуном лудилу, жао ми је што употребљавам ту реч, али не могу да нађем бољу… Дакле, ми смо одједанпут заборавили све што смо некада знали…

Понављам, странци вам неће развијати земљу – то није њихов посао, они ће доћи овде, направиће погон који ће трајати колико им то буде одговарало, извлачиће профит на познате начине, од којих су већина легални јер је ова држава такав систем направила, оставиће вам раднике који ће живети са платом од 150 или 200 евра и затим ће, на било какав покушај да кажете: „Па, добро, дајте ми 250 евра да живим од нечега“, рећи: „А, не, не, знате у Нигерији има неког ко ће да ради за 120 евра…

Александар Ђурђев, председник Српске лиге

проверите такође и

Изложба НАОС-а „НАСЛЕЂЕ ПРОШЛОСТИ“

Изложба „Наслеђе прошлости“ састоји се од фотографија и цртежа насталих у периоду између два рата …